Verujem – ne verujem

Verujem – ne verujem

Francuski izvršitelji protestuju. Oko 4000 ljudi okupilo se u ponedeljak, 15. septembra 2014. godine ispred znamenite Palais de Justice u centru Pariza kako bi izrazili svoje negodovanje zbog naglih i ishitrenih reformi koje je francuska Vlada predvidela za naše kolege iz zemlje Slobode, Jednakosti i Bratstva. U pravu su svi koji smatraju da se radi o istorijskom događaju, s obzirom da je ovo prvi slučaj da ova, sedam vekova stara profesija, javno izražava svoje nezadovoljstvo u odnosu na izvršnu vlast koja je imenuje i postavlja.

Izvršitelji, kakvima iz odnedavno poznaje i naše pravo, nastali su upravo u Napoleonovoj Francuskoj u leto 1813. godine. Ovaj ”imperator od Korzike” je nepunih godinu dana pre nego što je bio primoran da abdicira, već tada nekoliko vekova staru službu huissier de justice, modernizovao i preureduo, stvorivši prvi oblik samostalnih izvršitelja. Od tada pa sve do danas, u svim državama koje su preuzele ovaj francuski model izvršenja (među kojima smo odnedavno i mi) nije bilo nekih značajnijih promena.

Na ovom mestu, kao izvršitelj imenovan za područje severne Vojvodine, iz čisto lokal-patriotskih razloga moram posebno istaći da su samostalni izvršitelji, skrojeni upravo po uzoru na Napoleonovog huissier-a delovali na ovim prostorima i pre najnovijeg Zakona o izvršenju i obezbeđenju, i to od 1871. godine pa sve do kraja Drugog svetskog rata. Moje predratne kolege, kao što su Blaž Perčić, Filip Buzaš ili Vladimir Romanov su upravo jedni od prvih jugoslovenskih kraljevskih sudskih izvršitelja (kako se pravosudna profesija koju obavljam zvala u to vreme) koji su nakon 1919. godine delovali na području tadašnjeg Sreskog suda u Subotici.

Protekla dva veka profesije je trebalo da, ako nikog drugog onda bar nas izvršitelje, nauči nekim od osnovnih zakonitosti vezanih za naš rad, od kojih je najznačajnija svakako ona sa početka današnjeg zapisa. Naime, upravo i pomenuti nedavni protesti u Francuskoj samo potvrđuju upornu činjenicu da svaka država u kojoj smo delovali ili delujemo (bez obzira na epohu, državno uređenje i ovima slične ”sitnice”) nije propustila nijednu priliku da se prema nama odnosni kao prema nekom svom neuglednom rođaku.

Naše francuske kolege je na ulice izvela okolnost da je njihovo Ministarstvo ekonomije početkom leta ove godine samostalno došlo do zaključka da ni manje ni više već 37 zakonom uređenih profesija (među kojima je i huissier de justice) treba radikalno reformisati, a sve u cilju unapređenja njihove, tobož, efikasnosti. Bez želje da o svojim planovima konsultuje predstavnike struke koju želi da redefiniše, bez sluha za njihove uporne primedbe, pa čak i uprkos činjenici da su naše francuske kolege imale jasnu podršku od strane ministra pravde, gđe Kristin Tubira, francusko Ministarstvo ekonomije je ostalo neumoljivo. I tada su huissier-i izašli na ulicu.

Čudno je to kada izvršitelje neki aparat sastavljen od činovnika pokušava da učini efikasnijima. Svakome ko je imao posla sa izvršiteljima zna da efikasnost nije ono što im nedostaje. Gađanje ”velikim” rečenicama, unapred smišljenim frazama, bez stvarnog razumevanja problema na koji se naišlo, čini se nije samo naš fenomen.

Ali i mi konja za trku imamo. Pomenuću samo jedan od skorijih primera – pre nekih 15 dana, uredbom Vlade Republike Srbije određeno je da aktivnosti javnih beležnika i izvršitelja podležu obavezi evidentiranja prometa preko fiskalne kase. Uvođenje ovakve obaveze za izvršitelje, na prvi pogled, deluje sasvim jasno i logično, i čini se kao da predstavlja značajan pomak u opštoj borbi društva protiv sive ekonomije (odnosno: gađanje frazama široke potrošnje).

U zbilji, uvođenje takve obaveze za izvršitelje, pod pretpostavkom da se radi o dobronamernom potezu, se zdravorazumski može shvatiti samo na jedan jedini način: država, baš ta koja ih je i imenovala, pokazuje elementarno neznanje (srpski: pojma nema) o tome šta izvršitelji rade i kako to oni rade. Pošto ovaj zapis nije zamišljen kao rat protiv fiskalnih kasa, ne želim da zamaram ni sebe ni čitaoca razlozima na kojima zasnivam tu svoju tvrdnju.

Iz mog ugla, navedeni francuski i srpski primeri su samo još jedan dokaz u prilog ličnog uverenja da priroda poslova koje je država prenela na rad izvršiteljima na duge staze, iz nekog nepoznatog razloga, određuje i odnos države prema svojim izvršiteljima. Država svojima ne veruje.

Naime, iako izvršitelji nemaju nikakav odnos prema potraživanju koje prinudno ostvaruju – niti su doveli do njega, niti mogu da utiču na njegovu opravdanost, što je posao u isključivoj nadležnosti suda – već svojim delovanjem neko ranije utvrđeno pravno stanje pretvaraju u faktičko (moglo bi se reći da oni popredmetljuju pravo), ipak država u njima vidi sinonim za neko zlo prema kome nema poverenja niti ih želi konsultovati kada obavlja neke svoje ”mnogo važne poslove” koji se tiču i njih samih.

Zadatak izvršitelja je da budu efikasni, da što delotvornije faktično nepravo zamene pravom, a upravo zbog te njihove efikasnosti ih država najčešće i kažnjava. I u tom vrzinom kolu se nikada ne zna – da li je državi bolje da niko nikome ništa ne plaća (pa da nam to bude izgovor za sve naše promašaje) ili da ima efikasan aparat prinudne naplate dospelih potraživanja (za šta se na rečima uvek zalaže, ali kada se taj aparat pokrene onda mu se u točkove uvek podmeću neki kamenčići).