Sud opšte prakse

Sud opšte prakse

Rešenjem Ustavnog suda Srbije (USS) br. Už-8166/2012, od dana 23. januara 2014. godine, objavljenim u ”Službenom glasniku RS” br. 27/2014, svojim pravnim shvatanjem USS, inače izričitu odredbu Zakona o izvršenju i obezbeđenju u pogledu pravnih lekova koji stoje na raspolaganju stranama u postupku izvršenja, prilično neuverljivom pravničkom gimnastikom, razvlači i na one odluke izvršnih sudova za koje pomenuti Zakon nije predvideo mogućnost izjavljivanja pravnog leka, pri čemu, doslednom primenom ovakvog shvatanja Ustavnog suda, takvu mogućnost neće imati one strane u postupku kod kojih se istovetna odluka bude donela od strane izvršitelja, a u nekim slučajevima i izvršnog sudije.

Ali, krenimo iz početka.

Prigovor

Naš Zakon o izvršenju i obezbeđenju (ZIO) iz 2011. godine odlikuje nekoliko radikalnih promena u odnosu na ranije zakone kojima se uređivala ista oblast. Pored one najuočljivije promene koja se ogleda u tome da je zakonodavac deo donedavno isključivog sudskog imperium–a poverio, ni manje ni više, nego preduzetnicima (poznatiji kao privatni izvršitelji), druga odlika ovog zakona je očigledna restriktivnost u pogledu pravnih lekova koji stranama u postupku izvršenja stoje na raspolaganju.

Osim što ukida ranije prisutnu žalbu i na njeno mesto postavlja prigovor, suštinska promena se ogleda u samoj fizionomija ovog pravnog lega, koji trenutno predstavlja jedan od retkih primera u našoj pravnoj praksi da pravni lek, pored toga što u velikom broju slučajeva nema suspenzivno dejstvo (odnosno, ne zadržava sprovođenje napadnute odluke), predstavlja ono što se u pravnoj teoriji naziva remonstrativnim pravnim lekom (odnosno po izjavljenom pravnom leku ne odlučuje neposredno viši sud, nego veće istog suda koje je donelo napadnutu odluku).

Međutim, zakonodavac se nije zadržao samo na navedenom, već je u svom sužavanju jedinog mogućeg pravnog leka u postupku izvršenja, isti dodatno ograničio svojom odredbnom da se protiv rešenja suda može izjaviti prigovor samo kada je Zakonom o izvršenju i obezbeđenju propisano da je prigovor dozvoljen!

Ustavna žalba

Oktobra 2012. godine Ustavnom sudu Srbije izvrši poverilac C.P.B. p.co ltd. iz N.R.K, podnosi ustavnu žalbu u kojoj navodi da su mu rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu, kojim je određena obustava postupka izvršenja, a na kome u pouci o pravnom leku stoji navedeno da se na isti ne može izjaviti prigovor, povređena prava zajemčena članovima 32, 36 i 58 Ustava Republike Srbije.

U svojoj analizi navedenog spornog pitanja, Ustavni sud Srbije dolazi do pravnog shvatanja da se na rešenje suda kojim se postupak izvršenja obustavlja, izvršnom poveriocu mora omogućiti pravo na izjavljivanje pravnog leka jer se datom odlukom konačno odlučuje o njegovim pravima.

Ovakav stav USS obrazlaže shodnom primenom Zakona o parničnom postupku (ZPP), u kome je određeno da je protiv rešenja prvostepenog suda dozvoljena žalba (odnosno, pravni lek), ako zakon nije drugačije propisao, kao i činjenicom da član 36 Ustava Republike Srbije propisuje da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Babe i žabe

Navedena odluka USS, čini se, prilično nevešto, kombinuje nekoliko naših pozitivnih propisa, u cilju da sasvim eksplicitnu odredbu Zakona o izvršenju i obezbeđenju zameni svojim shvatanjem.

Prvo, pada u oči, da već u samom obrazloženju navedenog Rešenja USS, imamo protivrečnost između izričite zakonske norme i konstatacije USS. Naime, u tačci 4 Rešenja, citirana je odredba ZIO po kojoj ”protiv rešenja suda može se izjaviti prigovor samo kada je to ovim zakonom dozvoljeno”, da bi nekoliko pasusa nakon toga, Ustavni sud primetio: ”Svakako da prigovor nije dozvoljen kada je posebnom normom propisano da sud odlučuje rešenjem protiv kojeg prigovor nije dozvoljen.”

Naizgled bezazlena promena u načinu formulisanja dovodi do dijametralno suprotnih ishodišta. Odnosno, dok je odredba zakona da se prigovor može izjaviti samo tada kada je to zakonom propisano kao dozvoljeno (a contrario: prigovor se ne može izjaviti u slučaju kada to nije predviđeno samim zakonom), USS poručuje da prigovor nije dozvoljen kada je posebnom normom propisano da sud odlučuje rešenjem protiv kojeg prigovor nije dozvoljen (odnosno a contrario: prigovor se, dakle, može izjaviti u svim slučajevima kada zakonom nije propisano da je on zabranjen). Ovakvom slikom ”u negativu”, u odnosu na odredbu samog zakona, Ustavni sud ceni da se u konkretnom slučaju radi o pitanju koje ZIO (tobož) ne rešava, pa se mora pribeći shodnoj primeni ZPP-a, što, naravno, nikako ne stoji jer je ZIO jasno odredio da se prigovor može izjaviti samo u onim slučajevima u kojima ga je zakon dozvolio – odnosno u svim drugim slučajevima ne!

Dalje, Ustavni sud nalazi da se kao ratio njegovog stanovišta ogleda i u činjenici da se rešenjem suda o obustavi postupka konačno odlučuje o imovinskim pravima podnosioca ustavne žalbe kao izvršnog poverioca. Nažalost, ovakvo mišljenje, iako bi imalo smisla u parničnom postupku gde konačna odluka postaje ”presuđena stvar”, u postupku izvršenja nema šta da traži. Okončanjem jednog postupka izvršenja se ne sprečava izvršni poverilac da, kada god on to zaželeo, podnosi ponovni predlog za izvršenje, na osnovu istovetnog izvršnog naslova (pojam koji koristim kao objedinjeni termin za sve izvršne i verodostojne isprave). Pošto je okončanje postupka samo način da se postupanje suda u određenom ”poslovnom broju” okonča, ono nikako ne sprečava izvršnog poverioca da svoje legitimno pravo na ostvarenje svog potraživanja kroz ”drugi poslovni broj” istog suda prinudno realizuje.

Konačno, pomenimo i to da se stavom 2 člana 36 Ustava Republike Srbije ne jemči pravo na pravni lek, već pravo na žalbu i ”drugo pravno sredstvo”! Strana i svaki učesnik u postupku izvršenja ni u jednom trenutku nije lišena ovog svog ustavnog prava. Činjenica da je u postupku izvršenja značajno sužena mogućnost izjavljivanja pravnog leka (iz razloga koji su u našoj društvenoj stvarnosti i više nego očigledni) ne menja na činjenici da je stranama i svakom učesniku u postupku izvršenja na raspolaganju jedno od najširih mogućih pravnih sredstava – zahtev za otklanjanje nepravilnosti u sprovođenju izvršenja iz člana 74 ZIO – koji se može izjaviti u bilo kom trenutku. Svojim gore navedenim pravnim shvatanjem USS, u stvari, nepotrebno udvaja mogućnosti koje stoje na raspolaganju stranama u postupku (čija delotvornost je najčešće usko povezana sa njegovim načelom hitnosti), pa je tako sada podnosiocu ustavne žalbe na raspolaganju i prigovor, koju mu USS uprkos izričitim odredbama ZIO poklanja, ali i zahtev za otklanjanjem nepravilnosti iz člana 74, koje može koristiti ili kumulativno, ili, ako mu se kojim slučajem ne bude svidela odluka Prvog osnovnog suda po njegovom prigovoru, nakon donošenja iste.

Preporuka sudijama

Na samom kraju ukazao bih na još jedan problem koji nastaje zahvaljujući spornoj odluci USS.

Naime, i sam USS konstatuje da ZIO ne propisuje formu odluke kojom se postupak izvršenja mora okončati – rešenje ili zaključak.

S obzirom da je sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu dati postupak okončao rešenjem, navedenim vijaduktima USS smo došli dotle da je konkretnom izvršnom poveriocu, a mimo izričite odredbe ZIO, dozvoljeno izjavljivanje pravnog leka – prigovora.

Međutim, da je kojim slučajem postupajući sudija postupak izvršenja okončao zaključkom došli bismo u situaciju da se pravni lek ne bi mogao nikako izjaviti ni zahvaljujući shodnoj primeni ZPP-a, jer se na zaključak suda nikako ne mogu izjavljivati pravni lekovi.

Da situacija bude još koloraturnija, ako bi se izvršim sudijama i nekako moglo administrativno ”ukazati” da svoje odluke o okončanju postupka donose u vidu rešenja (iako ZIO takvu odredbu ne sadrži), postupak izvršenja koji sprovode izvršitelji se u svakom slučaju mora okončati zaključkom jer izvršitelj u postupku izvršenja nikako ne može odlučivati u formi rešenja (jedino ”rešenje” koje izvršitelj donosi je, recimo, rešenje o godišnjem odmoru za svoje zaposlene, ali to zaista nema nikakve veze sa postupkom izvršenja).

Na ovaj način, sporno mišljenje USS, u stvari, dovodi do sasvim drugog efekta jer se njime direktno povređuje pravo utvrđeno istim, sada već toliko puta pomenutim članom 36 Ustava Republike Srbije, samo ovog puta njegovog stava 1, kojim je određeno da se jemči ”jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja…”.

Naime, ako se na rešenje suda o obustavi postupka može izjaviti prigovor, a na istovetni zaključak suda odnosno izvršitelja ne može izjaviti prigovor, tada svakako ne postoji jednaka zaštita prava.

Dixi!