Nomadi i vizionari

Nomadi i vizionari

Dok polako odmiče i treća ”sezona” mog angažovanja na prinudnom ostvarenju potraživanja nastalih po osnovu komunalnih i sličnih usluga, posao koji od 2012. godine spada u isključivu nadležnost izvršitelja, ne mogu se otrgnuti utisku da neretko naš odnos prema nastalim komunalnim i sličnim obavezama, dopadalo se to nama ili ne, otkriva odnos koji, u stvari, imamo prema nama samima, našoj društvenoj zajednici, komšiji pored koga živimo, ili ako hoćete, našem potomstvu i onima koji će zahvaljujući neumoljivim zakonima prirode živeti na ovim prostorima u vremenima koja su pred nama.

Osnovna karakteristika komunalne usluge (zanemarujući sada njene zakonske definicije jer, nemojte nikome reći da ste ovo od mene čuli, ali i najbolji zakon nije ništa drugo do nespretni pokušaj uređenja nastao na imitaciji života, upravo onoga čemu se isti taj zakon – pre ili kasnije – mora povinovati) se ogleda u njenom zadatku da unapredi kvaliteta našeg svakodnevnog iskustva življenja. Naime, ta česma koju imamo u kupatilu, kanta u koju odlažemo svoj otpad, topao radijator, električna sijalica, šuko-utikač ili kablovski gajtan preko koga se iz večeri u veče otiskujemo u svet Farmi ili Veličanstvenih Sulejmana – baš su to karakteristike našeg života koje ga čine drugačijim od onoga kakav je on bio u nekom svom ranijem pojavnom obliku – širenje, parenje i otimanje.

Jedan od problema ovog ”civilizacijskog dostignuća” – komunalne i slične usluge – jeste da ona košta. Konfor koji imamo, u onoj meri u kojoj nam ga naše društvo (čitaj: mi sami sebi) ume omogućiti, ne postoji bez ”pripadajućeg troška”. Nažalost, osim što je neminovan, trošak direktno utiče i na još jedan veoma značajan segment komunalne usluge – njen opstanak.

Naime, u protekle tri godine sam uočio da je kod nas Heroj onaj ko ”pripadajući trošak” dela toplote koju mu je osigurao radijator, svetlosti koju mu je osigurala sijalica ili tekuće vode koju mu je omogućila slavina, prosto ignoriše, ne plati, i spretno se pozivajući na pravno zasnovane izgovore – tipa zastarelost, proceduralna ili neka druga formalna greška – izbegne i na taj način zadrži za sebe.

Iskreno, sve bi to meni bilo razumljivo da takvo ponašanje našeg heroja nije od direktnog uticaja na kvalitet toplote tog radijatora, energije koja napaja tu sijalicu ili vode koja teče iz slavine, a koje će baš njegovo dete, ili njegov unuk, koga danas tako ponosno gura u kolicima glavnom ulicom, morati koristiti kroz nekoliko decenija. A tada će te usluge, zahvaljujući baš tom herojstvu, ili biti ili neće, ili će njen kvalitet podsećati na kvalitet komunalne usluge neke banana republike.

U gradu u kome živim su se u poslednjih nekoliko decenija iskristalisala dva osnovna koncepta preduzetništva. Ja ih za sebe nazivam ”nomadski” i ”vizionarski”. Držim da svi uspešni poslovni ljudi mog rodnog grada, poput njihovih kolega sa svih meridijana, ne žele baš mnogo da govore o svom prvom milionu, i ubeđenja sam da im se to nikako ni ne sme zameriti. Međutim, po onome što ostavljaju u nasleđe ih možete podeliti u dve osnovne kategorije – sa jedne strane imate skelete i kosture nekadašnjih postrojenja, zgrada, pogona (nomadski pristup) i imate poslovne ljude koji, iako će kroz nekoliko decenija neminovno umreti, čini se, iza sebe ostaviti neka nova obeležja grada u kome deluju (poput naših dedova i pradedova koju su nam svojom spretnošću ostavili u nasleđe čak i za one prilike veoma skup projekat – Gradsku kuću – čija imena danas malo ko uopšte zna, ali čije zdanje i dalje uporno stoji u samom jezgru našeg lokalnog ekosistema).

Nekako se na isti način ponašaju i korisnici komunalnih i sličnih usluga, samo što su manje vidljivi i sakriveni u gustoj šumi anonimnih istomišljenika. U jednoj grupi su oni sa nomadskim pristupom slavini, sijalici i radijatoru po kome nije ni bitno da li će ih oni za nama, pa makar to bili i naši najmiliji, uopšte moći koristiti, i oni koji – verujte mi – žive u istim ili čak gorim životnim okolnostima od ovih prvih – ali koji, iako u većini slučajeva ne razumeju dalekosežnost svog redovnog držanja džentlmenskog sporazuma po kome se za ono što upotrebiš treba platiti – svojim ponašanjem daju lični doprinos stepenu kulture života svih nas.

Jednom sam u nekom nedeljnom časopisu naleteo na izjavu nekog političara, do kojih mi je po pravilu retko stalo, a još ređe očekujem da imaju nekog naročitog smisla, koja glasi otprilike ovako: ”Neće biti sreće u zemlji koja pravi škole po meri ponavljača, komunalni sistem po meri neplatiša, privredu po meri gubitaša i politički sistem po meri zaboravljenih.” Moram priznati da se sa ovom rečenicom slažem, pri čemu odmah samog sebe podsećam da svaki onaj ko traži konzistentnost od političara, zapravo kopa na pogrešnoj lokaciji.

Prema pisanju jednog beogradskog sudije, možda je naša kultura neobaveznih zakona rezultat naše vekovne borbe protiv različitih okupatora ”koja je za nužnu posledicu imala i borbu protiv nametnutih zakonodavnih rešenja” (citat), pa smo se tako ili navikli da nam je Švaba svaki onaj ko od nas traži neko pravom uređeno ponašanje, ili, ne daj bože, će biti u pravu Sartr da je antisemiti potreban Jevrejin u toj meri da kad ga ne bi bilo on bi ga izmislio.

Konačno, svideo nam se odraz u ogledalu ili ne, naše životno ”snalaženje” će biti ili nomadsko ili vizionarsko. Kao čoveku (ne znam da li ćete se složiti sa mnom, ali i izvršitelji su ljudi) ne smeta mi kada neko sebe zadužuje – svako ima pravo da se samoobaveže na način koji mu se čini smislen – ali ne mogu da razumem kada svojim mešetarenjem neminovno zadužujemo svoje unuke. Ne zaboravite: i njima će biti potrebna neka gradska toplana.