Hipokratov budžet

Hipokratov budžet

Pravna sigurnost i proizvoljnost pri odlučivanju o nečijim pravima i obavezama su pojmovi koji se međusobno isključuju.

Kako bi ustanovio vladavinu prava, pravni sistem određenog društva je u obavezi da onima čije postupke uređuje osigura predvidivost, odnosno izvesnost u radnjama svog aparata prinude ”u jednakim stvarima na jednaki način”, isključujući mogućnost umetničke slobode nosilaca javnih ovlašćenja.

Načelo formalnog legaliteta

Građanskopravni postupak izvršenja predstavlja vid ”popredmetljenja” izvršnog naslova iz sveta prava u svet realnosti.

Jedno od osnovnih postulata navedenog postupka je načelo formalnog legaliteta koje se, po trenutno važećem zakonu koji uređuje ovu pravnu oblast kod nas, ogleda u sledećem: (a) sud je dužan da donese rešenje o izvršenju kada su za to ispunjeni uslovi određeni zakonom; i (b) sud, odnosno izvršitelj, dužan je da preduzme radnje sprovođenja izvršenja kada su za to ispunjeni uslovi.

Drugim rečima, u situaciji u kojoj je izvršnom sudu dostavljena pravnosnažna kondemnatorna presuda sa predlogom izvršnog poverioca da se ista prinudno ostvari, izvršni sudija ne poseduje pravne kapacitete naknadnog/prethodnog vrednovanja dostavljene mu presude, već je dužan da, pošto utvrdi ispunjenost kako formalnih (blagovremenost, urednost, dozvoljenost), tako i materijalnih uslova (osnovanost), odredi prinudno ostvarenje potraživanja utvrđenog datom pravnosnažnom presudom (drugim rečima, da odredi izvršenje).

Ukoliko bi se izvršnom sudiji omogućilo da iznova ceni valjanost izvršnog naslova – konkretno: pravnosnažne presude – ista bi prestala biti obavezujuća, i umesto presude bi se pretvorila u ”preporuku parničnog suda”, o čijoj bi osnovanosti, poput nekog ex officio vanrednog pravnog leka, sada ponovo odlučivao izvršni sudija.

Už-2037/2010

Imajući na umu sve navedeno, pada u oči da u obrazloženju odluke Ustavnog suda Srbije br. Už-2037/2010, od dana 18.06.2013. godine, objavljene u ”Službenom glasniku RS” br.85/2013, pored ostalog, stoji: ”…da je za plaćanje iz budžeta po osnovu ugovornih obaveza preduzetih od strane indirektnih korisnika budžetskih sredstava (…) neophodno da bude poštovan postupak propisan Zakonom o budžetskom sistemu, a ne samo da postoji izvršna isprava i rešenje o izvršenju nadležnog suda.” (sic!)

Navedeni stav Ustavnog suda Srbije, inače poznatog po veoma progresivnim odlukama predstavlja (držim, možda naivno, verovatno samo nesmotreni) korak unazad u odnosu na njegovu dosadašnju praksu.

Naime, ukoliko bi citiranu rečenicu iz obrazloženja smatrali obavezujućim pravnim shvatanjem, došli bismo u situaciju da se postupak izvršenja u kome se kao izvršni dužnik legitimiše neko od indirektnih korisnika budžetskih sredstava može okarakterisati dvema novim osobenostima: (a) postojanje privilegovane strane u postupku i (b) pravna irelevantnost pravnosnažne odluke suda.

Aparthejd

Privilegovana strana u postupku izvršenja bi svakako bio izvršni dužnik koji je indirektni korisnik budžetskih sredstava.

Naime, dati indirektni korisnik budžetskih sredstava je u mogućnosti da prilikom zaključenja ili sprovođenja određenog pravnog posla namerno čini propuste u svom samoobavezivanju, pošto time omogućuje prekid pravnog dejstva neke kasnije pravnosnažne odluke kojom se, čak, smatra odgovornim za tako preuzete obaveze, jer iz navedenog obrazloženja odluke Ustavnog suda nije jasno da li je do propusta u uređenju međusobnih odnosa dužnika i poverioca došlo zbog propusta na strani poverioca (konkretno: Zanatske zadruge ”Novogradnja”, Leskovac) ili na strani dužnika (Medicinska škola, Leskovac).

Osim toga, čini se da bi navedeno pitanje, svakako, bila okolnost bez uticaja na stav Ustavnog suda jer isti nalazi da je sam propust poštovanja postupka propisanog Zakonom o budžetskom sistemu dovoljan da se obaveza utvrđena izvršnom ispravom ne može prinudno ostvarivati. Na ovaj način se izvršni dužnik stavlja u položaj ”strane drugog reda” iako klasne razlike te vrste naše pozitivno pravo ne poznaje.

Naravno, ukoliko bi se isti pravni subjekti našli u postupku izvršenja ali u suprotnim ulogama (da na mestu poverioca stoji dužnik, a na mestu dužnika poverilac) ne bi postojala mogućnost izvršnog dužnika koji nije indirektni korisnik budžetskih sredstava da se pozove na svoju ”stalešku” pripadnost, već bi za svoje obaveze odgovarao svojom celokupnom izvršnom imovinom, iako bi i obim i vrstu njegove obaveze, takođe, utvrdila samo tamo neka pravnosnažna presuda tamo nekog nadležnog suda.

Pravnosnažnost bez dejstva

Drugi ”domašaj” sporne rečenice iz obrazloženja odluke Ustavnog suda Srbije se ogleda u tome da se zakonom određeno pravno dejstvo pravnosnažne odluke suda u postupcima izvršenja u kojima se kao izvršni dužnik pojavljuje indirektni korisnik budžetskih sredstava dodatno uslovljava.

Valja podsetiti da se u našoj pravnoj teoriji pravnosnažna odluka suda smatra materijalnom istinom (bez obzira da li to ona stvarno jeste), sa prilično spretnim obrazloženjem da bez pravne fikcije te vrste ne bi bilo ni pravne sigurnosti o kojoj smo šturo govorili na početku ovog teksta.

Da pojasnimo, zadatak je presude da okonča spor u celosti i njenom pravnosnažnošću se u pravnom prometu smatra da je izreka pravnosnažne presude podudarna sa materijalnom istinom u toj stvari.

Ukoliko bi izvršni sud imao pravne mogućnosti da premerava valjanost pravnosnažne presude i eventualno odbije njeno prinudno ostvarenje došli bismo u situaciju da izvršnom sudiji omogućavamo functus officio, što je nezamislivo, imajući na umu, ako ništa drugo, ono bar drevno pravilo poznato kao res iudicata.

Umesto zaključka

Na kraju, mora se napomenuti da je gore naznačena odluka Ustavnog suda Srbije objavljena uz izdvojeno mišljenje jedne od sudija Ustavnog suda, prof.dr Marije Draškić, inače redovnog profesora Pravnog fakulteta Univerziteta u Beoradu.

Umesto zaključka, prenosim nekoliko otvorenih pitanja koja u svom izdvojenom mišljenju, ”reagujući” na gore citiranu rečenicu iz obrazloženja odluke Ustavnog suda, sudija Draškić sa razlogom postavlja:

Da li ova poslednja rečenica znači da se neće izvršavati baš sve pravnosnažne sudske odluke? Naročito ne one u kojima je neko nakon pravnosnažnosti i izvršnosti presude primetio da je nešto moglo biti sporno kada je usvojen tužbeni zahtev? Šta je, u tom slučaju, uopšte ostalo od cele priče o tome da država mora preduzeti sve neophodne mere i upotrebiti sva dostupna pravna sredstva da se pravnosnažna odluka izvrši?