Faktura i izvršenje

Faktura i izvršenje

Račun (odnosno faktura), osim što predstavlja jedan od osnovnih knjigovodstvenih isprava, i po redovnom toku stvari dokumentacioni osnov pretežnog udela ukupnih prihoda privrednih subjekata, u isto vreme je i najrašireniji vid isprave na osnovu koga se u privredi pokreće izvršni postupak.

Naime, domaći sudovi odluku o prinudnoj naplati dospelih potraživanja (tzv. rešenje o izvršenju) mogu doneti na osnovu dve grupe isprava: izvršna isprava i verodostojna isprava.

U kategoriju izvršnih isprava svrstavamo sudske odluke (presude, rešenja), odluke donete u prekršajnom ili upravnom postupku, u novije vreme i određene javnobeležničke isprave, čak i založne izjave kod zasnivanja hipoteke. Ove isprave su karakteristične za bankarske poslove ili značajnije poduhvate u privredi i obično glase na veće svote novca.

Međutim, za veliki broj malih i srednjih preduzeća, obaveze pojedinačnih kupaca ne dosežu novčane iznose zbog kojih bi bilo ekonomski opravdano pokretati zahtevne parnične postupke. Iako Zakon o parničnom postupku, sasvim nerealno, u privredi iznos do 30.000 evra, svrstava u kategoriju „sporova male vrednosti“, ipak donekle prizemnije propisuje da žalba na prvostepenu odluku suda kojom se preduzetniku ili pravnom licu nalaže isplata glavnice do 1.000 evra ne odlaže izvršenje.

Verujem da nije potrebno posebno isticati da najveći broj domaćih računa glasi na iznose koji se nalaze u navedenoj kategoriji.

Prema Zakonu o izvršenju i obezbeđenju račun (faktura) predstavlja baš jednu od onih verodostojnih isprava na osnovu kojih se od suda može zahtevati donošenje rešenja o izvršenju i otpočeti postupak prinudne naplate dospelih potraživanja. Zakon nigde ne propisuje ni minimalni ni maksimalni iznos na računu, pa se tako, teoretski, može reći da faktura može da glasni kako na 10,00 dinara, tako i na 10 miliona dinara.

Prilikom podnošenja predloga za izvršenje na osnovu računa (fakture) isti se sudu dostavlja u originalu ili kao overena fotokopija.

S obzirom da je formalizam jedna od osnovnih karakteristika izvršnog postupka, veoma je bitno da se na podnetoj fakturi nalaze jasno naznačeni sledeći podaci:

izvršni poverilac (odnosno podnosilac predloga za izvršenje), izvršni dužnik (kupac koji nije platio dospelu obavezu), iznos novčane obaveze, kao i datum dospelosti date obaveze (koji se najčešće izražava u vidu formulacije „valuta plaćanja“ ili „rok za plaćanje“ npr. 8 dana, itd). Iz navedenog se vidi od kolike je važnosti da računi koje izdaju privrednici budu uredni, odnosno da na njima već prilikom sastavljanja budu jasno naznačeni svi podaci koji su neophodni za kasniju upotrebu bilo za potrebe knjigovodstva, ili kao što smo videli, postupka sudske prinudne naplate.

Stvar koja je od posebnog značaja kada se radi o upotrebi računa (fakture) kao osnova izvršnog postupka, jeste mogućnost da sud na osnovu podnetog računa ili nekog dopunskog dokumenta može nedvosmisleno utvrdili da je dužnik (kupac) obavešten o postojanju date obaveze.

Najelegantniji vid „dokaza“ ovog tipa može biti potpis dužnika na samom računu prilikom preuzimanja, u slučaju prodaje robe to svakako može biti otpremnica (pa u zakonu i nalazimo formulaciju „račun sa otpremnicom“), i ovome slično.

Ukoliko naš račun ne sadrži pisani dokaz o tome da je dužnik nedvosmisleno upoznat sa svojom obavezom, jedan od mogućih rešenja je podnošenje dokaza o tome da smo ga posebnim dopisom pozvali na ispunjenje dospele obaveze ili da smo mu dali poseban rok za ispunjenje obaveze ako se taj rok iz same fakture ne vidi. Kako bismo slanje ovakvog dopisa sudu učinili nespornim, neophodno je da ga poštom otpremimo kao preporučenu pošiljku.

Na kraju treba istaći još jednu stvar: rešenje o izvršenju koje sud donese na osnovu verodostojne isprave (pa tako i fakture), ima u sebi jedan period neizvesnosti – ili preciznije to je postupak sa periodom „mekog trbuha“.

Naime, kada donosi rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne isprave, sud istovremeno donosi jedno rešenje koje u sebi sadrži dva hronološki različita dejstva: prvo, obavezuje dužnika da u roku od 8 dana isplati iznos za koji ga tereti poverilac, a ukoliko dužnik u tom periodu ne ispuni ovu obavezu, određuje izvršenje za naplatu datog iznosa.

Međutim, u ovom periodu od 8 dana dužniku stoji na raspolaganju i mogućnost da uloži prigovor, kao redovan pravni lek u izvršnom postupku, koji ima suspenzivno dejstvo (odlaže izvršenje) do konačne odluke suda po prigovoru.

Zakon o izvršenju i obezbeđenju, zaista, ne omogućuje dužniku da izjavljuje prigovore napamet. Njegove tvrdnje moraju da budu usmerene na okolnost da njegova obaveza još nije dospela, da je u verodostojnu ispravu unet neistiniti sadržaj, ili da je on svoju obavezu već izvršio, odnosno da je ista zastarela. Isto tako, dužnik svoje tvrdnje mora da potkrepi isključivo pismenim dokazima.

Sud ovakve prigovore može da odbaci ili odbije i tada se postupak izvršenja nastavlja. Međutim, sud dužnikov prigovor može i da usvoji, kom prilikom se postupak nastavlja na način da se pokreće posebna parnica u kojoj obe strane moraju da dokazuju svoje navode.

Iz dosadašnje prakse, slobodan sam doneti dva lična zaključka vezano za ovu okolnost.

Prvo, mora se priznati da privredni sudovi, za razliku od sudova opšte nadležnosti, nisu skloni olakom upućivanju na parnicu svih dospelih prigovora na rešenja o izvršenju donetih na osnovu verodostojne isprave. Stiče se utisak da su privredni sudovi, ipak, svesni pogubnog uticaja koji bi izrazito laka mogućnost kočenja novčanih tokova u privredi imala na ceo privredni sistem.

Drugo, čak i u situaciji kada određeni broj prigovora završi na parnici (što ne znači automatski gubitak spora, već će se samo zahtevati dodatna energija i utrošak vremena za dokazivanje svojih navoda), u većem broju podnetih predloga za izvršenje u privredi po isteku roka za dobrovoljno plaćanje od 8 dana, otpočinje postupak prinudne naplate.

Dakle, činjenica da će u nekim slučajevima doći do parnice, ne znači da predloge za izvršenje ne treba podnositi. Upravo naprotiv, u situaciji kada je dužnik nezainteresovan da ispuni dospelu obavezu, ne postoji drugi način za naplatu osim izvršnog postupka, i neretko se može očekivati da će sam postupak prinudne naplate vrlo brzo i otpočeti.

O uslovima koji utiču na uspešnost samog postupka izvršenja drugom prilikom.