Dok polako odmiče i treća ”sezona” mog angažovanja na prinudnom ostvarenju potraživanja nastalih po osnovu komunalnih i sličnih usluga, posao koji od 2012. godine spada u isključivu nadležnost izvršitelja, ne mogu se otrgnuti utisku da neretko naš odnos prema nastalim komunalnim i sličnim obavezama, dopadalo se to nama ili ne, otkriva odnos koji, u stvari, imamo prema nama samima, našoj društvenoj zajednici, komšiji pored koga živimo, ili ako hoćete, našem potomstvu i onima koji će zahvaljujući neumoljivim zakonima prirode živeti na ovim prostorima u vremenima koja su pred nama.

Rešenjem Ustavnog suda Srbije (USS) br. Už-8166/2012, od dana 23. januara 2014. godine, objavljenim u ”Službenom glasniku RS” br.

Pravna sigurnost i proizvoljnost pri odlučivanju o nečijim pravima i obavezama su pojmovi koji se međusobno isključuju.

Kako bi ustanovio vladavinu prava, pravni sistem određenog društva je u obavezi da onima čije postupke uređuje osigura predvidivost, odnosno izvesnost u radnjama svog aparata prinude ”u jednakim stvarima na jednaki način”, isključujući mogućnost umetničke slobode nosilaca javnih ovlašćenja.

Načelo formalnog legaliteta

Građanskopravni postupak izvršenja predstavlja vid ”popredmetljenja” izvršnog naslova iz sveta prava u svet realnosti.

2011. godine je u Republici Srbiji izvršen radikalni zaokret u sferi građanskog izvršnog postupka uvođenjem za srpske pravne prilike, do tada, nepoznatog instituta ”samostalnog, javnog ili privatnog” izvršitelja. Može li se ovakva promena pripisati renesansi uticaja Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu na Stari kontinent ili je posredi ipak nešto malo suptilnije?